СИНДРОМ НЕМОЋНОГ РОДИТЕЉА
Др Зоран Миливојевић: Kако да васпитате дете да буде успешно кад напуни тридесет година!
Немојте после да се питате "Где сам погрешио?"
Kако дете одраста немоћни родитељ почиње да схвата да постоји васпитни проблем који расте заједно са дететом и развојем његове личности. Све то доводи до још већег осећања кривице и сталног питања: "Где сам погрешио?", "Где сам погрешила?"
Задатак сваког доброг родитеља јесте да своје дете припреми за самостални живот у друштву. Да би остварио тај задатак, родитељ има на располагању осамнаест година колико је потребно да дете досегне пунолетство. Током тог периода родитељи упућују детету поруке којим га уче и помажу му да изгради представе о себи, другима и свету. Тај систем представа, идеја и вредности јесте нека врста основне мапе која ће касније детету служити за оријентацију у животу.
Да би родитељ заиста могао да помогне детету да постане прилагођено будућој заједници и да у њој добро и успешно функционише, родитељ мора да зна какво ће да буде друштво будућности у којем ће да живи његово дете. Та претпоставка данас, нажалост, није испуњена: савремени родитељи не могу да знају како ће изгледати заједница или друштво за 15 или 20 година. Они могу само да претпостављају, а те претпоставке могу да буду сасвим погрешне. Из тог разлога њихова разноразна упутства за живот и савети, иако сасвим добронамерни, могу да буду контрапродуктивни. Уместо да одрасли син или кћерка који прате животна упутства и вредности својих родитеља, имају корист од тога, постоји велики ризик да од тога немају корист или да, чак, имају штету.
Главни разлог за то што су савремени родитељи изгубили способност да својој деци буду нека врста припремног водича за живот јесте у ономе што се назива "убрзање историје". Тај појам се односи на чињеницу да је у савременом свету толики број новости, иновација и корисних промена, од науке, преко технологије до разних људских делатности, да људски ум није у стању да асимилира толику количину новости. Та огромна количина малих промена доводи до све бржег и бржег мењања савремене цивилизације, до убрзања готово свега.
На пример, многи родитељи су рођени и живели су у социјализму, данас живе у капитализму; живели су без рачунара и мобилних телефона, а данас је веома тешко да се замисли живот у савременом друштву без тих додатака нашим чулима. Зато постоји опасност да родитељске поруке које су у педагошком смислу биле функционалне у једном друштвеном контексту, постану дисфункционалне у другом.
Родитељи су, с друге стране, у обавези да своје животне вредности пренесу својој деци. Kада би сви родитељи то чинили, тада би будућа заједница више личила на ову заједницу коју познајемо. Родитељи су "укљештени" између тенденције да деци преносе своје вредности и свести о томе да не знају тачно у каквом ће свету живети њихова деца. Зато је потребно да нађу равнотежу и да деци преносе оне вредности које имају универзалну вредност, јер можемо да очекујемо да ће управо те вредности бити оне које ће постојати у друштву будућности.
Синдром немоћног родитеља
Иако је љубав темељно обележје односа родитеља према детету, наивно је очекивати да ће овај однос увек бити идиличан, пун разумевања, креативности, игре и задовољства. Разлог је уграђени, архетипски сукоб дететових и родитељевих жеља – примални сукоб детета и родитеља. То је сукоб онога што дете жели да ради и онога што родитељ жели да дете ради. Овај сукоб две воље последица је судара биолошких нагона који управљају дететом и правила људског друштва које намеће родитељ.
Kако је циљ доброг родитеља да припреми дете за самостални живот у људском друштву, он мора да га социјализује – да му помогне да усвоји основна друштвена правила. Социјализација почиње неизбежним сукобима око усвајања породичних правила.
Примални конфликт није спор две равноправне стране. Претпоставка је да мало дете много тога не зна и не разуме, тако да његове жеље често воде ка нечему што је штетно, опасно и непримерено.
Претпоставка је и да је родитељ одрасла особа, која зна и разуме, рационално размишља, воли дете и која доноси одлуке које су најбоље за дете. Из тога следи да родитељ треба да управља дететом, а не да дете управља родитељем. Зато се у конфликтним ситуацијама појављује хијерархија у односу родитеља и детета. Родитељ је тај који повремено, према својој процени, захтева од детета да своју вољу подреди родитељској вољи.
Родитељска моћ је способност родитеља да утиче на дете да се понаша онако како родитељ сматра да треба, било да оно одустане од неких понашања која су му пријатна и забавна, било да почне да ради нешто корисно што му је непријатно.
Родитељ за кога је типично да дозвољава да дете управља њиме, који своју вољу подређује дететовој, јесте "немоћни родитељ". Немоћан је јер у конфликтним ситуацијама попушта детету. Или зато што се плаши да дете више неће да га воли ако он истраје у свом захтеву, или из страха да ће истрајавање да трауматизује дете које би могло да помисли да га родитељ одбацује. Уместо да је као родитељ сигуран у педагошку исправност својих захтева, муче га осећања кривице, страха и сажаљења. Kако дете одраста немоћни родитељ почиње да схвата да постоји васпитни проблем који расте заједно са дететом и развојем његове личности. Све то доводи до још већег осећања кривице и сталног питања: "Где сам погрешио?”, "Где сам погрешила?"
Да би немоћни родитељ поново стекао моћ, треба да престане да гледа у дететова осећања и да почне да гледа у свој циљ. Некада му је потребан разговор са стручњаком да би променио уверења о васпитању због којих попушта детету. Некада је потребна породична терапија. А најважније је да млади родитељи сазнају за негативне последице немоћи и попуштања.
Одломак из књиге “Психологике свакодневног живота” др Зорана Миливојевића, Психополис, 2014.